О књизи: година / „Отпуштен си“, рекао је шеф хладно, гледајући ме са тако горућим погледом беса да лепљиви талас је прошао низ моју кичму страх. - Како... отпуштен? – упитала сам једва чујно, осећајући да из неког разлога желим да се насмејем. - Гледајући уназад. Не желим да те видим више у нашем друштву након онога што си урадио. Јесам ли то урадио? Невероватно... веровао је да сам ја за све крив!? А ово ми је рекао човек који ме се и не сећа! Ко и не зна да имамо заједничко дете! * * * Пре десет година живот ме је спојио са тако невероватним човеком да сам се за неколико сати заљубила у њега. Само је он нестао исто брзо као што се и појавио, остављајући за собом бол, жаљење и сумњу у себе са којима сам морала да се носим сама. Ох, и Руслана, која је рођена девет месеци касније. А овог човека сам већ била прецртала из свог живота када ме је живот поново спојио са њим! И не само са њим...